Suncokreta2

O kako volim ovo doba godine i to zbog masu stvari, a najviše zbog opojnih mirisa u zraku. Ma neeee, kakve ruže, kakvi đirani, kakva brnistra, nema veće miline do mirisa pečene janjetine!
Pa sam poslala vapaj nebu, molbu svevišnjem, posljednji krik...

Duboko vjerujući da dobro uvijek pobjeđuje, da pravda na kraju zakuca na prava vrata
da nakon teških bitaka, janje zableji na tanjuru dostojnog obožavatelja.

Vjerujući u bolje sutra ili prekosutra čak
uloživši maksimalne napore u potrazi za blagom svih blaga
pokazujući ogromno strpljenje i toleranciju, konačno svatih...

Da već neko vrijeme, ta slasna, sočna i slatka namirnica, taj vrhunski doživljaj za moje nepce,
i sva ostala osjetila, ta uzvišena i predivna delicija biva servirana predamnom,
svejedno dal na porculanskom pjatu il papirnatom škartocu.
I ono što je najbolje - bez straha da je neće nestati ako se odlučim
mašit za još samo jedan komadićak, onako za gušt...


Eto samo sam se tila pohvalit da je
došla i moja sezona pričesti i krizma.

O pirevima, rođenjima, nagradama
i okruglim rođendanima da i ne pričam
i svašta nešto
negdi nešto :)

I tako....

Imam ja onaj svoj drvored.
Drvored, koji nekako u ovo vrime počme zelenit, onako u tragovima. Ništa se izbliza ne vidi, ali kad ga gledaš iz daljine spaziš njegovu zelenkastu auru.

Promatram ga godinama i mislila sam da ga najbolje znam, da ga znam ono baš u dušu.

Vrime njegovog buđenja uvik je povezano sa korizmom.

Ako korizma počme ranije, i on ranije prozeleni.

Stabla u tom mom drvoredu su poredana po veličini, prva dva su najveća, ka tata i mama a opet je tata za pinku veći od mame, pa onda su poredana dičica i svako je dite za pinku pinkicu manje od onog ispred.

Lani sam primijetila da su stabla na kraju drvoreda za koji dan prije prozelenila od onih na početku.

Pa sam sve kontala da je to vjerojatno zbog sunčeve svjetlosti.

I tako.

Pari mi se da sve, baš sve znam o svom drvoredu, da ga baš ono poznam u dušu.

Da je samo moj i ničiji više...

Sve do neki dan.

Sretnem tako jednu moju poznanicu, onako simpa cura, živi tu negdi blizu, u drugom-trećem portunu.

I klasična priča, vrime, ladnoća, politika, posal, al sve bi bilo lakše da više dođe to proliće.

I ispričam joj kako sve mirim po mome drvoredu, kako mu gledam auru i početak korizme, kako mu gledam mamu i tatu i dičicu malu.

A ona, umisto da se iznenadi našom vezom, cilo virme klima glavom, razumijevajući o čemu ja to govorim i još mi nadoda da svake godine drvored počme zelenit sa suprotne strane i da se baš nikad nije dogodilo da prozeleni dvi godine zaredom sa iste.


Šokirala me.
Pa ona poznaje moj drvored bolje od mene!?

Jeli to možda njen drvored, a ne moj?


A ne ne, ne dam ga ja tek tako!

Svim silama ću se potrudit nać nešto šta ona ne zna o mome drvoredu.

Samo čekam da počme zelenit!

Onda mi je u nekom trenutku sinulo kako je to zapravo lipo, kako nema ništa loše u tome da još netko voli moj drvored! Da taj netko, za koga nikad ne bi pomislila, isto tako pazi i prati i bdije nad mojim drvoredom.

Sigurna sam da je i mom drvoredu drago...

Puno volim današnji dan.
Baš mi je ono jako važan i bitan.
Nekako mi je toplo pri srcu.

Prolazila sam kroz različite faze razvoja dok nisam došla do konačne spoznaje.

Ma, prvo sam mislila da bi žena mogla bit žena, mora koristit svoje pravo glasa.
Pa sam govorila i ono šta mislim, i ono šta ne mislim.

Pa sam mislila da bi žena bila žena, mora bit ista kao muškarac.

Pa sam se ponašala bahato i agresivno i kad sam mislila da je potrebno i kad nisam.

Pa sam mislila da bi žena bila žena, mora bit jača od muškarca.

Pa sam sve radila sama, i ono šta sam mogla i ono šta nisam.

A danas mi se čini jedino točno da bi se žena osjećala žena, mora postojati pravi muškarac.

Eto, pari mi se da sad kužim zašto volim taj famozni dan žena.

Pari mi se da "kapitulacija" daje puno više slobode i prava.

Tko zna možda dogodine dođem do nekih sasvim petih spoznaja.

Ma vidi ovog parnog broja kako mi se smije u facu, a ja parne brojeve baš ne volim.

Nakon dugog razmišljanja i uranjanja u vlastitu psihu shvatila sam zašto je to tako.

Vjerojatno zato jer se parni brojevi mogu dilit na dva jednaka dila.

A ja recimo mislim da kad se dili, uvik pinkicu mora ostat više onome koji dili.

Jeste li ikad podlilili čokoladu na dva jednaka dila, aj iskreno mi recite? Onako kad pogledamo pošteno, skužimo da ćemo sebi uvik udilit onaj bar za pinkicu, ma za najmanju pinkičicu, veći dio.

To je normalno, ja bar mislim da je, ma sigurna sam da svi to misle, al samo će možda par budala to i priznat.

E upravo zato volim neparne brojeve, jer se uvik mogu podilit pošteno, pola tebi pola meni i još onaj jedan viška onome koji dili. To jest - meni.

Mislim da ne može bit poštenije, jel tako!?

Stoga smatram da su neparni brojevi skroz pošteni, za razliku od parnih koji su licemjerni.
Ma normalno da uopće nisam tila o ovome pričat.

Nego...

Idu mi na živce ljudi koji stalno kukaju.

Da se razumimo, znam i ja sebe uvatit kako nešto kukam i ajmečem, pa mi bude smišno jer to je dio folklora, nije zaozbiljno.

Kad mučim zapravo mi je najteže, niko i ne zna šta mi se mota po glavi.

Al najnevolim ljude koji kukaju da nemaju love, ti ljudi mi se čak i gade i mislim se kako su jadni, pa stisnem zube i brojim do... do dozvoljenog minusa na kartici, dok ne puknem i ne saspem im sve u facu.

Stvarno ti ljudi koji stalno kukaju da nemaju love su tako licemjerni!

Na određeni način, samim svojim kukanjem, daju ti do znanja da ćeš i ovog puta ti bit onaj koji će platit kavu, i svoju i njihovu, da ćeš i ovaj put ti bit onaj koji će morat natočit benzin ako se misliš maknut iz grada, da ćeš upravo ti izvadit zadnju kutiju duvana i podilit je napola.

Odvratno.

Od takvih ljudi triba bižat.
Baš neki dan odem sa jednim svojim prijateljem, baš pravim prijateljem na jednu našu tradicionalnu kavu. I on, ka u uvik u zadnje virme - vadi takujin. Posegnem ka ono i ja za boršom da ne ispadnem muktašica jel, a on samo šta ne skoči na zadnje noge, učinit mot rukom u stilu - neš ti platit kavu! Al zašto, pitam ga ja onako nevino.

Jer uvik kukaš da nemaš love - reče mi on iskreno, bez osuđivanja.

Prijatelj mi je pa znam da njegova rečenica nema nikakve veze sa osudom, nego mi je jednostavno rekao činjenično stanje.

A to je da stalno kukam kako nemam love.

Strašno!

Poražavajuće!!
Budući da sebe ne mogu izbjegavat čak ni da se okrenem tri puta naopako, odlučila sam sebi sve sasut u facu. Uvatila sam se na baketinu! Druge osuđujem, a ja sam još gora!

To je tako luzerski, ljudi koji kukaju, ne trude se nać rješenje i napravit neki ozbiljan plan koji će im pomoć da prebrode krizu nego se zapravo muktare i nabijaju drugima obavezu da krpaju njihove troškove na luksuz.

Jebote, ako nemaš za kavu nemoj ić na nju, sidi doma i vezi goblen!

Znat će oni koji me znaju koliko su teške riči koje ću sad sebi izgovorit:

ma neka mi nepce ne osjeti janjetinu, ikad više, ako zakukam da nemam love

Brrrr sva sam se naježila

Dragi prijatelji, sugrađani i poslovni suradnici, stvarno ne vidim čemu ovolika panika!?

Pa oduvik se znalo da se stvari kod nas lako stvrdnu. Na početku balade svi se tome raduju, a kako se bliži kraj, onda im počne ka ono nešto smetat.

Tako je jednostavno moralo završit i sa ovim snigom.

I sad su svi nešto iznenađeni, poneki nesretnici su povrijeđeni, gradska vlast je uvrijeđena, a meni se čini da tako nije tribalo bit.

Možete li zamislit koliku količinu straha moramo pritrpit samo za prić ulicu!? Evo ja već treći dan na putu do posla moram zastat na svakom pješačkom, duboko uzdahnit i pomolit se svetome Anti jer nisam baš potpuno sigurna, oću li uspit u jednom komadu stić na drugu stranu. Eto vidite čak i lokomotive znaju kliznit iz tračnica a kamo li neće obični pješaci... Najviše mi je žal šta su mi sad ovi problemi sa iskliznućima zasjenili onu količine sriće koja nas je preplavila prošlog petka.
Svih onih gluparija, veselja i smijeha koje je odzvanjalo našim ulicama.

Je, gradonačelnik nam je, ajmo reć - osebujan tip, al to smo znali i prije.
Je, smiju nam se sa svih strana, al to je bilo za očekivat, previše smo se mi radovali ovom "bilom govnu" da se ne bi našla hrpica ljudi koji će jedva dočekat da nam prestane bit smiješno.

Evo sad sve nekako dolazi pod kontrolu, ljudi su se ipak uspili organizirat, grupice volontera odnose spizu starima i bespomoćnima, opet je nekako solidarnost na djelu, a to mi je puno drago vidit.

Lip je osjećaj kad čuješ da ti neko sa druge strane ulice dovikuje - ne tim putem tu ti je klizavo, ili kad nam se masovno šalju mudri savjeti ka recimo onaj da navučemo bičve na postole. O gospemoja šta je ovo došlo na svit, prije smo bičve nosili ispod, a sad moramo nosit povr' postola.
I kako'š bit elegantna s bičvama priko postola?

Ža' mi je ljudi koji su se polomili, to je sramota i tragedija ovoga grada, ža' mi je ljudi koji nisu znali kako će doć do bolnice na dijalizu i onih šta su se smrzavali bez grijanja i skapavali od gladi i žeđi jer im se zamrzla voda u cijevi.

Ali moram priznat najviše mi je ža ljudi o kojima niko nikada neće prozborit, ljudi koji su stojećki pretrpili ovu štetu, a kako meterolozi govore, i opet će!
Ljudi čija se imena nikad neće navodit kao žrtve neorganizacije ovoga grada, kao žrtve početka ledenog doba, kao žrtve početka smaka svita koji nas je zadesio.

Možda će nekome ispast smišno, nekome tragično, al ja sam uvjerena da su najveći patnici ispali - ljubavnici!

Tihi mirni, neprimjetni, samozatajni.
Nikad ih nećete vidit da se busaju u prsa, da kukaju šta su sve propustili ovaj vikend, da plaču javno nad svojom sudbinom.
To su ljudi koji su zapravo podnjeli najveće žrtve, a glasa nisu pustili.


Samo zamislite koliko muževa nije ovaj vikend otišlo na teren, koliko ih nije otišlo na neodgodivo službeno putovanje, koliko žena je taj isti vikend provelo sa tim istim muževima, koliko ih nije radilo noćnu smjenu...
Eh!
Tako to najčešće u životu biva, oni koji podnesu najveću žrtvu ne galame, ne kukaju, ne zapomažu.
Stoički podnose svoje patnje, uglavnom šute i potiho se nadaju da će biti bolje.

Ma.
Pun mi je kufer više neizvjesnosti i strahova.
Krpanja i prolongiranja nečeg za još malo vremena.

Meni se ne da tako živit.
Ono, ja bi više volila da me sad neko opali svom forcom nogom u guzicu , nego da ovako u ovoj neizvjesnosti lagano se održavam na nekom životu.


Ovo je otprilike ka da te neko priključi na aparate.
Ka živ si ali ne možeš uživat u tome šta si živ.
To tvoje preživljavanje služi samo ka statistički podatak, da si među živima jer je onima od gori potrebno da se prikaže kako je stopa rođenih i živih veća od stope umrlih.

E a ja sam za eutanaziju.
Zašto da se čovik pati , da živi stalno u boli i strahu a ništa ne može prominit, samo mozak vrti sto na sat.

Bilo bi poštenije lipo isključit sve aparate i gotovo.

A opet, prevelika sam kukavica da bi ih sama isključila.
Ponekad dođe mi da prerežem sve cjevčice i iščupam sve kabele, ali se uvik zaustavim sekund prije tog čina.

Ka kad povlačim depilacijsku traku, brojim do 7 i taman da ću napravit onaj okrutni potez i trznut rukom a neka me sila zaustavi pa počnem brojat iz početka.

I tako u krug.

Do sad sam se masu puta uvjerila da onaj ko te najjače drmne ti je najčešće najveći prijatelj. Ne zato šta te voli nego zato šta ti je dao snagu da ti sebe opet voliš.

Kako da si pomognem, da već kad mi mozak tako vrti u prazno , kreiram nekog svog imaginarnog prijatelja.
Nekog dovoljno zločestog i okrutnog koji će me mlatnut svom forcom u guzicu ili bez treptaja izčupat sve kabele.

Pa da se pokrenem, da sama učinim nešto a ne da samo cvonjim nad besmislom života.

Evo sad već ovako na prvu imam par kandidata od kojih bi se dalo kreirat tu moju imaginaciju.

I kad se promislim s kojim bi mi guštom to zlo opalilo nogu u guzicu i počupalo cijevčice dođe mi da se baš za dišpet borim.

Smrt neprijatelju. Sloboda meni.

U isćekivanju zimske, post novogodišnje , božićne i ćegajošsvene depresije, tila bi još zabilježit ovaj bezbrižan trenutak.

Je nebo je mračno i kažu dolazi orkanska bura, zima još pošteno nije ni počela. Još triba preživit i drugi misec koji ove godine, za pegulu, ima baš taj dan viška.

A ja danas izađem na balkon pokupit robu i ugledam taj mali cvijetak , bijeli, procvjetao,( i miriše čak) još mi se učini da nešto bode mi oko kad ono još jedan cvijetak crveni, pokazuje svu svoju raskoš.

Pa odgađam depresiju na još par dana.
Mislim kako da me uvati sada ...

Bilo bi nekorektno prema ta dva cvita.

Onda ovako antidepresivna razmišljam o depresiji i shvatim, nakon toliko godina da je ona potrebna.

Valjda.

Dođe ka neko stanje di sve radiš na minimum, ne trošiš snagu a nastojiš preživit.
Ka neka vrsta zimskog sna, samo malo frustriranija.

Ustvari ko zna, ja baš zavidim medi koji se lipo smjesti u svoju pećinu i odspava, a možda ta bidna životinja proživljava isto stanje duha, samo ne priča okolo da je depresivan, ne piše blog, ne kuka.

Da, depresija je potribna, da se valjda očistim , i pripremim za nove bljeskove ako ne i erupcije.
Tko zna.
Možda i griješim al ko bi se usudio danas drugačije mislit, pored ta dva budalasta cvijeta...

Mora bit da je lipo ne razmišljat previše.
Štoviše, uvjerena sam da je strašno lipo ne razmišljat previše.
Ono kad ti mozak jednostavno prestane obrađivat podatke na neko vrijeme.

To mora da je divan osjećaj.

Iako kako to može bit osjećaj ako mozak ne obrađuje podatke, po toj logici ne obrađuje ni emocije. A sreća!?
Sreća bi trebala bit najvažnija emocija.

Jedno tako nevažno godišnje doba, s malo sunca i puno noći, tjera moje moždane vijuge da obrađuju podatke više nego što bi bilo normalno.

Pa u jednom danu ili čak dijelu dana izmjeni se bezbroj različitih sličica .
Koje me zastrašuju.

Kad se sve to tako promjenilo?

Danas mi je jedna meni puno važna osoba ispirčala jednu jako važnu priču.

A priča je prava Božićna, prava Hrvatska i prava važna priča, kakvi su uostalom i ovi važni dani u ovom, navodno najveselijem dijelu godine.

Mozak mi procesuira podatke i pita se ima li išta sretno u ovim sretnim danima.

Dakle, meni jedna jako važna osoba, možda treća po važnosti u mome životu možda i prva a nekad i druga, ispričala mi je šta joj se danas dogodilo.

Šetala je ona tako jednim gradom, možda prvom po važnosti u ovoj zemlji, nekome možda drugom a nekome možda totalno nevažnom gradu.

Taman je izašla iz nekome možda važne, nekome djelomično ili totalno nevažne otkupne butige zlata, i brojala njoj jako važne kune za neko prodano totalno nevažno, tako ona kaže, lomljeno zlato.

Dobila je novaca više nego šta joj je bilo važno.

I krenula u neku totalno nevažnu butigu kupit tako važne namirnice za ove tako važne i sretne dane.

Prošla je kraj neke totalno nevažne žena koja je govorila o sebi neke jako važne stvari.

Radila je 28 godina u nekoj nevažnoj firmi na nekom nevažnom mjestu i danas nikome nije važno šta ona nema za večeru.

Ta moja draga osoba važno se okrenula i ponudila da će joj kupiti večeru, očekujući kako će toj nevažnoj ženi ta ponuda biti nevažna.

Nevažna žena odvažno je prihvatila ponudu i krenule su u neki nevažni dućan.

Važno je pitala, skupljajući namirnice s police, može li još uzet ovo i ovo jer joj je važno.
Košara je bila puna namirnica za jednu nevažnu večeru i krenule su prema kasi.

Ta nevažna žena uzela je u ruku neku totalno nevažnu plišanu igračku i upitala tu moju jako važnu osobu može li i igračku stavit u košaru za svoje važno biće, pod bor, za tu jako sretnu i važnu večer.

Nevažna žena je važno govorila ljudima u dućanu da joj ta moja važna osoba kupuje namirnice za večeru koja joj je važna, danas, i jednu nevažnu plišanu igračku za jedno važno biće, za jednu tako važnu i sretnu noć.

Moja važna osoba htjela je postati nevažna, važno je potapšala nevažnu ženu po ramenu dajući joj doznanja da je to nevažno.

Neka nevažna blagajnica, ukucavala je nevažne brojke u svoju kasu i plakala.

Plakala je i neka nevažna žena u redu iza njih.

Ovo bi mogao bit neki nevažni scenarij neke nevažne američke produkcije filmova za ovaj tako važan nadolazeći blagdan.

Ali nije.

Na žalost.

Neke sličice iz djetinjstva koje su mi bile tako nevažne, koje sam postisnula u sebi, jer su bile stresne i nervozne odjednom mi postaju važne.

Tako mi postaje važna ta grozna blagdanska nervoza, jer se zapravo nevažno svađati oko loše postavljenih svjećica na boru, kriomice pojedenih kolača, zbog toga šta su neki važni ljudi kasnili na važni blagdanski bakalar .

Tako mi postaje važno shvatit što je to tad nervozno blagdansko razdoblje tako važno da bi se volila vratiti u neko nevažno životno razdoblje, u nekoj nevažnoj zemlji na neki nevažan datum.

Tako mi postaje važno shvatiti kako u nekoj nama važnoj zemlji na neki nama tako važan i sretan datum, sve više ima tako nevažnih ljudi koji važno pokušavaju dozvati sreću.

Tako nam je važno biti sretan, veselit se najsretnijem dobu u godini, baš kao oni ljudi sa jambo plakata ili važnih reklama.

A nećemo.

Tako mi je važno da su kraj mene svi oni važni ljudi koji su se nekad tako nevažno odnosili prema važnim i sretnim blagdanskim trenucima.

A nisu.

Tako mi je važno da netko konačno prizna kako ovo uopće nisu najsretniji dani u godini, kako su nevažni ljudi zapravo važni.

A neće.


Mogu se jedino grčevito trudit da unesem što više topline, očistim stan, pripremim što više ukusnih jela, i budem jako sretna, baš kao oni ljudi sa jambo plakata, na taj tako važan dan.

Možda sve ovo šta se meni sad čini tako nevažno jednog će dana biti mojoj prvoj najvažnijoj osobi jako važno, jer će misliti da je sve nekada davno stvarno bio taj najsretniji dan.

Kao šta i ja mislim da su oni prošli nevažni stresni blagdanski dani tako važni i sretni.

A možda uopće nisu!?
Ili je i to nevažno...

Obećala sam sebi, davno nekad, da ću pisat barem jedan post misečno.

E sad, nije da ja ovo pišem na silu, i nije da ne znam o čemu bi pisala.
Nego, još nisam uspila skužit šta bi ja zapravo tila.

Evo, već misec i po dana vrtim jednu te istu temu po svojoj glavi, ali stalno minjam mišljenje.


Nikako da se dogovorim sa samom sobom.
U jednom mi se trenutku učini da baš znam šta bi tila.
A već u drugom skužim da možda i ne bi to, nego da bi baš nešto drugo ili treće, možda ipak četvrto, a najrađe bi peto!

Recimo deveti misec je bio predivan. Toplo more, bonaca, a nigdi nikog. Odlazak na Marjan u 9 ujutro, spiza, termosica kave i duvan... Odlazak na more bez da se tribaš vratit doma u neku uru, opušteno uživanje u društvu nekih dragih, dokle god te volja.

Bez da iko od tebe išta očekuje ...
Predivno, ta savršena sloboda...

Onda je naglo zaladilo.
U jedan dan.

Nebo se zamračilo, a mi na brzinu izvadili kapute.
Tuga i žalost!
Kako mi neko može tako naglo, bez ikakvog upozorenja oduzet tu moju radost?


Pa sam se zatvorila u stan, pokušala umjetnim svjetlom, dekom i glazbom donit malo topline u moj svijet.

Al uzalud! Tad sam shvatila da bi tila nešto sasvim drugo...

Nešto šta će me zagrijat umisto sunca, i učinit sritnu , mirnu i opuštenu umisto bonace.
A da mi ne dira moju slobodu....

Taman kad sam konačno shvatila šta meni triba, zatoplilo je.
Možda nije za itnit se u more, iako hrabrih još uvik ima.

Al, možda je za umočit noge bar do kolina, sidit na žalu i uživat u pogledu.

Pa ako mi dođe i skočit na glavu...

I eto, tako sve opet iz početka.
Ne znam šta bi tila...



Sad mi je lipo i toplo, a znam da neće dugo. A opet ne bi ništa minjala.

Biće da mi nije vrime....

Posebno bi ,baš, danas tila napisat post.

Tila bi ga napisat tako posebno, da govori o nečem meni jako posebnom, a da niko, posebno, ne znao čemu ja to pričam.

Zapravo, već danima razmišljam kako bi na današnji dan napisala ovaj post, pa da bude samo moj.
Da bude i tužan i nježan i opet nekako pomiren.

Al ništa mi ne pada na pamet.
Zapravo biće ja i ne znam napisat post a da baš nioćemu, posebno, ne govori. Svaki moj post ipak o nečemu govori, pa taman da i ono šta govori nije ono o čemu ja zapravo želim pričat.

Imali smo narančastog kadeta.
Bio je uočljiv u ono doba, bijelih i zelenih, stojadina.
Prepoznavala sam ga po zvuku, tada su automobili imali dušu.

Od sprida je sličio na morskog pasa.

Tata je vozio, brzo , ugodno i sigurno.

Vožnja je uvijek bila zanimljiva , imali smo svoje rituale i svoje pjesme.
Zapravo on je imao svoje pjesme koje smo mi upijali.

Kad god ih čujem sitim se vožnje, narančastog kadeta i njega.

Znate ono kad vas neko želi uvridit ili vam želi skrenut pozornost na neku lošu osobinu, pa vam kažu isti si....

Godinama mi govore da sam ista dide, ali ne vriđaju me , daju mi komplimente, jer taj moj dide je meni bio faca i drago mi je ako mu sličim, sve te navodne njegove mane za mene su kvalitete.

Kažu mi da i na tebe sličim, a meni opet drago. Svake godine sve draže.
Sve se manje mogu sitit , zašto bi me to uopće vriđalo.

eto, ipak sam o nečemu pisala tako to obično biva, ne mogu ja mučat, imala sam od koga to naslijedit, i neka sam