Suncokreta2

Ma.
Pun mi je kufer više neizvjesnosti i strahova.
Krpanja i prolongiranja nečeg za još malo vremena.

Meni se ne da tako živit.
Ono, ja bi više volila da me sad neko opali svom forcom nogom u guzicu , nego da ovako u ovoj neizvjesnosti lagano se održavam na nekom životu.


Ovo je otprilike ka da te neko priključi na aparate.
Ka živ si ali ne možeš uživat u tome šta si živ.
To tvoje preživljavanje služi samo ka statistički podatak, da si među živima jer je onima od gori potrebno da se prikaže kako je stopa rođenih i živih veća od stope umrlih.

E a ja sam za eutanaziju.
Zašto da se čovik pati , da živi stalno u boli i strahu a ništa ne može prominit, samo mozak vrti sto na sat.

Bilo bi poštenije lipo isključit sve aparate i gotovo.

A opet, prevelika sam kukavica da bi ih sama isključila.
Ponekad dođe mi da prerežem sve cjevčice i iščupam sve kabele, ali se uvik zaustavim sekund prije tog čina.

Ka kad povlačim depilacijsku traku, brojim do 7 i taman da ću napravit onaj okrutni potez i trznut rukom a neka me sila zaustavi pa počnem brojat iz početka.

I tako u krug.

Do sad sam se masu puta uvjerila da onaj ko te najjače drmne ti je najčešće najveći prijatelj. Ne zato šta te voli nego zato šta ti je dao snagu da ti sebe opet voliš.

Kako da si pomognem, da već kad mi mozak tako vrti u prazno , kreiram nekog svog imaginarnog prijatelja.
Nekog dovoljno zločestog i okrutnog koji će me mlatnut svom forcom u guzicu ili bez treptaja izčupat sve kabele.

Pa da se pokrenem, da sama učinim nešto a ne da samo cvonjim nad besmislom života.

Evo sad već ovako na prvu imam par kandidata od kojih bi se dalo kreirat tu moju imaginaciju.

I kad se promislim s kojim bi mi guštom to zlo opalilo nogu u guzicu i počupalo cijevčice dođe mi da se baš za dišpet borim.

Smrt neprijatelju. Sloboda meni.

U isćekivanju zimske, post novogodišnje , božićne i ćegajošsvene depresije, tila bi još zabilježit ovaj bezbrižan trenutak.

Je nebo je mračno i kažu dolazi orkanska bura, zima još pošteno nije ni počela. Još triba preživit i drugi misec koji ove godine, za pegulu, ima baš taj dan viška.

A ja danas izađem na balkon pokupit robu i ugledam taj mali cvijetak , bijeli, procvjetao,( i miriše čak) još mi se učini da nešto bode mi oko kad ono još jedan cvijetak crveni, pokazuje svu svoju raskoš.

Pa odgađam depresiju na još par dana.
Mislim kako da me uvati sada ...

Bilo bi nekorektno prema ta dva cvita.

Onda ovako antidepresivna razmišljam o depresiji i shvatim, nakon toliko godina da je ona potrebna.

Valjda.

Dođe ka neko stanje di sve radiš na minimum, ne trošiš snagu a nastojiš preživit.
Ka neka vrsta zimskog sna, samo malo frustriranija.

Ustvari ko zna, ja baš zavidim medi koji se lipo smjesti u svoju pećinu i odspava, a možda ta bidna životinja proživljava isto stanje duha, samo ne priča okolo da je depresivan, ne piše blog, ne kuka.

Da, depresija je potribna, da se valjda očistim , i pripremim za nove bljeskove ako ne i erupcije.
Tko zna.
Možda i griješim al ko bi se usudio danas drugačije mislit, pored ta dva budalasta cvijeta...

Mora bit da je lipo ne razmišljat previše.
Štoviše, uvjerena sam da je strašno lipo ne razmišljat previše.
Ono kad ti mozak jednostavno prestane obrađivat podatke na neko vrijeme.

To mora da je divan osjećaj.

Iako kako to može bit osjećaj ako mozak ne obrađuje podatke, po toj logici ne obrađuje ni emocije. A sreća!?
Sreća bi trebala bit najvažnija emocija.

Jedno tako nevažno godišnje doba, s malo sunca i puno noći, tjera moje moždane vijuge da obrađuju podatke više nego što bi bilo normalno.

Pa u jednom danu ili čak dijelu dana izmjeni se bezbroj različitih sličica .
Koje me zastrašuju.

Kad se sve to tako promjenilo?

Danas mi je jedna meni puno važna osoba ispirčala jednu jako važnu priču.

A priča je prava Božićna, prava Hrvatska i prava važna priča, kakvi su uostalom i ovi važni dani u ovom, navodno najveselijem dijelu godine.

Mozak mi procesuira podatke i pita se ima li išta sretno u ovim sretnim danima.

Dakle, meni jedna jako važna osoba, možda treća po važnosti u mome životu možda i prva a nekad i druga, ispričala mi je šta joj se danas dogodilo.

Šetala je ona tako jednim gradom, možda prvom po važnosti u ovoj zemlji, nekome možda drugom a nekome možda totalno nevažnom gradu.

Taman je izašla iz nekome možda važne, nekome djelomično ili totalno nevažne otkupne butige zlata, i brojala njoj jako važne kune za neko prodano totalno nevažno, tako ona kaže, lomljeno zlato.

Dobila je novaca više nego šta joj je bilo važno.

I krenula u neku totalno nevažnu butigu kupit tako važne namirnice za ove tako važne i sretne dane.

Prošla je kraj neke totalno nevažne žena koja je govorila o sebi neke jako važne stvari.

Radila je 28 godina u nekoj nevažnoj firmi na nekom nevažnom mjestu i danas nikome nije važno šta ona nema za večeru.

Ta moja draga osoba važno se okrenula i ponudila da će joj kupiti večeru, očekujući kako će toj nevažnoj ženi ta ponuda biti nevažna.

Nevažna žena odvažno je prihvatila ponudu i krenule su u neki nevažni dućan.

Važno je pitala, skupljajući namirnice s police, može li još uzet ovo i ovo jer joj je važno.
Košara je bila puna namirnica za jednu nevažnu večeru i krenule su prema kasi.

Ta nevažna žena uzela je u ruku neku totalno nevažnu plišanu igračku i upitala tu moju jako važnu osobu može li i igračku stavit u košaru za svoje važno biće, pod bor, za tu jako sretnu i važnu večer.

Nevažna žena je važno govorila ljudima u dućanu da joj ta moja važna osoba kupuje namirnice za večeru koja joj je važna, danas, i jednu nevažnu plišanu igračku za jedno važno biće, za jednu tako važnu i sretnu noć.

Moja važna osoba htjela je postati nevažna, važno je potapšala nevažnu ženu po ramenu dajući joj doznanja da je to nevažno.

Neka nevažna blagajnica, ukucavala je nevažne brojke u svoju kasu i plakala.

Plakala je i neka nevažna žena u redu iza njih.

Ovo bi mogao bit neki nevažni scenarij neke nevažne američke produkcije filmova za ovaj tako važan nadolazeći blagdan.

Ali nije.

Na žalost.

Neke sličice iz djetinjstva koje su mi bile tako nevažne, koje sam postisnula u sebi, jer su bile stresne i nervozne odjednom mi postaju važne.

Tako mi postaje važna ta grozna blagdanska nervoza, jer se zapravo nevažno svađati oko loše postavljenih svjećica na boru, kriomice pojedenih kolača, zbog toga šta su neki važni ljudi kasnili na važni blagdanski bakalar .

Tako mi postaje važno shvatit što je to tad nervozno blagdansko razdoblje tako važno da bi se volila vratiti u neko nevažno životno razdoblje, u nekoj nevažnoj zemlji na neki nevažan datum.

Tako mi postaje važno shvatiti kako u nekoj nama važnoj zemlji na neki nama tako važan i sretan datum, sve više ima tako nevažnih ljudi koji važno pokušavaju dozvati sreću.

Tako nam je važno biti sretan, veselit se najsretnijem dobu u godini, baš kao oni ljudi sa jambo plakata ili važnih reklama.

A nećemo.

Tako mi je važno da su kraj mene svi oni važni ljudi koji su se nekad tako nevažno odnosili prema važnim i sretnim blagdanskim trenucima.

A nisu.

Tako mi je važno da netko konačno prizna kako ovo uopće nisu najsretniji dani u godini, kako su nevažni ljudi zapravo važni.

A neće.


Mogu se jedino grčevito trudit da unesem što više topline, očistim stan, pripremim što više ukusnih jela, i budem jako sretna, baš kao oni ljudi sa jambo plakata, na taj tako važan dan.

Možda sve ovo šta se meni sad čini tako nevažno jednog će dana biti mojoj prvoj najvažnijoj osobi jako važno, jer će misliti da je sve nekada davno stvarno bio taj najsretniji dan.

Kao šta i ja mislim da su oni prošli nevažni stresni blagdanski dani tako važni i sretni.

A možda uopće nisu!?
Ili je i to nevažno...

Obećala sam sebi, davno nekad, da ću pisat barem jedan post misečno.

E sad, nije da ja ovo pišem na silu, i nije da ne znam o čemu bi pisala.
Nego, još nisam uspila skužit šta bi ja zapravo tila.

Evo, već misec i po dana vrtim jednu te istu temu po svojoj glavi, ali stalno minjam mišljenje.


Nikako da se dogovorim sa samom sobom.
U jednom mi se trenutku učini da baš znam šta bi tila.
A već u drugom skužim da možda i ne bi to, nego da bi baš nešto drugo ili treće, možda ipak četvrto, a najrađe bi peto!

Recimo deveti misec je bio predivan. Toplo more, bonaca, a nigdi nikog. Odlazak na Marjan u 9 ujutro, spiza, termosica kave i duvan... Odlazak na more bez da se tribaš vratit doma u neku uru, opušteno uživanje u društvu nekih dragih, dokle god te volja.

Bez da iko od tebe išta očekuje ...
Predivno, ta savršena sloboda...

Onda je naglo zaladilo.
U jedan dan.

Nebo se zamračilo, a mi na brzinu izvadili kapute.
Tuga i žalost!
Kako mi neko može tako naglo, bez ikakvog upozorenja oduzet tu moju radost?


Pa sam se zatvorila u stan, pokušala umjetnim svjetlom, dekom i glazbom donit malo topline u moj svijet.

Al uzalud! Tad sam shvatila da bi tila nešto sasvim drugo...

Nešto šta će me zagrijat umisto sunca, i učinit sritnu , mirnu i opuštenu umisto bonace.
A da mi ne dira moju slobodu....

Taman kad sam konačno shvatila šta meni triba, zatoplilo je.
Možda nije za itnit se u more, iako hrabrih još uvik ima.

Al, možda je za umočit noge bar do kolina, sidit na žalu i uživat u pogledu.

Pa ako mi dođe i skočit na glavu...

I eto, tako sve opet iz početka.
Ne znam šta bi tila...



Sad mi je lipo i toplo, a znam da neće dugo. A opet ne bi ništa minjala.

Biće da mi nije vrime....

Posebno bi ,baš, danas tila napisat post.

Tila bi ga napisat tako posebno, da govori o nečem meni jako posebnom, a da niko, posebno, ne znao čemu ja to pričam.

Zapravo, već danima razmišljam kako bi na današnji dan napisala ovaj post, pa da bude samo moj.
Da bude i tužan i nježan i opet nekako pomiren.

Al ništa mi ne pada na pamet.
Zapravo biće ja i ne znam napisat post a da baš nioćemu, posebno, ne govori. Svaki moj post ipak o nečemu govori, pa taman da i ono šta govori nije ono o čemu ja zapravo želim pričat.

Imali smo narančastog kadeta.
Bio je uočljiv u ono doba, bijelih i zelenih, stojadina.
Prepoznavala sam ga po zvuku, tada su automobili imali dušu.

Od sprida je sličio na morskog pasa.

Tata je vozio, brzo , ugodno i sigurno.

Vožnja je uvijek bila zanimljiva , imali smo svoje rituale i svoje pjesme.
Zapravo on je imao svoje pjesme koje smo mi upijali.

Kad god ih čujem sitim se vožnje, narančastog kadeta i njega.

Znate ono kad vas neko želi uvridit ili vam želi skrenut pozornost na neku lošu osobinu, pa vam kažu isti si....

Godinama mi govore da sam ista dide, ali ne vriđaju me , daju mi komplimente, jer taj moj dide je meni bio faca i drago mi je ako mu sličim, sve te navodne njegove mane za mene su kvalitete.

Kažu mi da i na tebe sličim, a meni opet drago. Svake godine sve draže.
Sve se manje mogu sitit , zašto bi me to uopće vriđalo.

eto, ipak sam o nečemu pisala tako to obično biva, ne mogu ja mučat, imala sam od koga to naslijedit, i neka sam

Tila sam samo stavit pismu.
A stavit ću tri.
Sinoć je Mladen pa sa bine pa je upitno oću li sutra uživat u njegovim maestralnim izvedbama.

Eto zato idu tri stvari.

Prva, zato jer...




druga, jer je




treća, jer jesam




Ugodno lito šta i sebi želim :)

Dakle, od kud da počnem....

Znate ono kad ljudi koji imaju osakaćeno jedno osjetilo , razviju do savršenstva neko drugo osjetilo...
E.
Ili recimo kad je neko jako talentiran recimo u slikanju nema razvijen osjećaj za matematiku.
Eto to nisam ja, mislim ja sam multitalentirana.

Gdje god taknem ja to mogu i znam, imam talenta i gotovo (o.k. jedino mi baš crtanje ne ide, al Bože moj)
Dakle, talentirana, multitalentirana, čudo prirode.

Al neodlučna.

Teško mi se bilo odlučit šta mi je prioritet. Pa se dajem na sve strane.
Šteta bi bila da se ne dajem, šteta, prava šteta.
Ali običan čovjek, kakav sam ,eto čak i ja, ima neka čisto fizička ograničenja , i tako...
Volim govorit, štoviše, predivan sam sugovornik, predivan sam monogovornik, mislim predivna sam.

Predivno i pišem, i pjevam, i plešem i kuham i čistim i organiziram, i zabavljam i biram i diram i ....

I kako onda da uskratim svijet za jedan od svojih talenata, kako?
Ja zapravo nemam na to pravo, jer ako mi je Bog dao sve te talente ja sam dužna koristiti ih.
Samo nekad, ipak nekad, se desi da fizički moje krhko tijelo ne može podnjet toliki pritisak pa malo zašteka.

Eto to se dogodilo i ovih dana. Izgubila sam glas, zapravo imam tešku upalu grla, glasnica i svega šta ide u paketu, kad kažeš grlo....
Boli, ne mogu gutat al najstrašnije je šta ne mogu govorit, mislim mogu ja govorit ali glas ne ispuštam.

Koja šteta, mislim šteta za ovaj svijet, za ljude koji tako vole moj glas, moje pametne rečenice, moje vrckave dosjetke.
Šteta, baš šteta..
.
Al eto kako sam ja predivna ja i u tim teškim životnim trenucima nađem utjehu...
Vjeru u bolje sutra, zahvalnost za bolje jučer...
Zapravo prekjučer, ustvari prekprekjučer...
Dakle 23.7.

Moji prijatelji su se vjenčali, ozakonili svoju ljubav pred bogom i svjedocima i počastili nas sa definitivno najboljim pirom do sada.
Nevjerojatno dobra kombinacija, ljudi dobre volje, bez onih standardnih podrugljivih pogleda "vaš i naši", od prve sekunde tako velika količina sreće i međusobnih simpatija kulminirala je cjelovečernjim puštanjem glazbe iz ruke ili uređaja poznatog gospodina Duplančića, poznatijeg kao izgubljena generacija.

Ja sam zahvalana šta sam unatoč boli grla imala glas, tad, pa mi je manje bitno šta ga nemam sad.

Znate onaj osjećaj kad izađeš vani na čik pauzu i pitaš se "ma zašto ovaj čovik ne može pustit samo jednu lošu stvar, da mogu u miru zapalit"

Zbog njih i njega opet virujem da bi se nekad , možda, rado udala...
Dobro ne moram se baš udavat , recimo mogla bi nešto slavit, na primjer neku okruglu rođendansku brojku ili recimo otplatu zadnje rate kredite.
Pa onda skužim da za dvi godine ću baš imat priliku da sve to lipo zaokružim.

Kad smo već kod rođendana...
Zanima me kako neki ljudi ne veličaju svoj rođendan, mislim kako neko može reč da mu rođendan, njegov, vlastiti nije bitan...
To je ili notorna laž ili taj neko sebe stvarno ne voli.

Ja recimo sebe baš volim.

Ja recimo mislim da je dan mog rođenja.

26.7.

najvažniji dan na kugli zemaljskoj, ne zato jer se tada rodio ni Tajin tata, ni Mick Jagger, ni mali Marko, nego baš zato jer sam se rodila ja.

Jer sam uljepšala ovu planetu za cijelo jedno JA.

Jer sam učinila sretne tolike ljude svojim postojanjem i mnoge ću još usrećit.
Najvažniji dan .

Je danas, upravo sad.

Taj dan se događa.

Nemam glasa , pa dodatno usrećujem nekolicinu ljudi, ali i oni mene čine sretnom jer su tako sretni zbog tog mog malog problema.
Guštam ih slušat kako mi vare u slušalicu, kako mi pišu poruke i i valjaju se po podu od smija.
Poklanjaju mi sreću, neopisivu.

Volim poklone, nije važna vrijednost nego koliko je neko mislio na mene... Sad će opet monogi reč kako im pokloni nisu bitni, ma daj, kako licemjerno.

Eto danas, za sada najlipši poklon koji sam dobila je telefonski poziv izviđačkog odreda moga diteta, drito sa Zlarina.

I mnoštvo dice koje mi je zapivalo veseljka, ma ko to more platit...
Neke su stvari jednostavno ne procjenjive...

To je zato jer se triba znat veselit takvim stvarima, ja sam veseljko i gotovo...
a oni koji me znaju to vole a volim i ja njih.

Užasno me živciraju ljudi koji stalno kukaju - vruće je, cidi mi se znoj, postotak vlage u zraku je nepodnošljiv, užga se beton, prevelika je gužva....

Ma dajte ljudi, dovedite se u red.

Lito je!

Pa kad će bit vruće nego sad, pa kad će bit gužve nego sad, a vlaga, 'ebala vas vlaga!
Najbolji primjerci su mi oni koji se zatvore u stan i upale klimu, pušu i dahću da im nije za živit.

Ma kako nije za živit?

Liti se samo živi.

Nema kužinavanja. Pome, kukumari i konzerve tune sasvim su dobre. Voće domaće na svakom kantunu, ne moraš se pitat oće li ova breskva imat okus one jagode ili balancane iz Španjolske. Sve je puno soka i slasti.

Ajme ljudi moji, lito je!

Lipo je!

Je cidi se znoj, pa šta.

Volim taj osjećaj vrućine, čak i litre znoja koje mi se niz tilo cide. Dođeš doma, presvućeš se u kupaći i baciš se u more. E!

Robu samo provućeš kroz vodu i za po ure je suha.

Nema peglanja, nema škole, nema, kuvanja.

Gosti ti ne dolaze doma, družiš se samo po kafićima, zidićima i ostalim ćima...

Sve je opušteno.

Ja jednostavno ne razumim ljude koji side doma i nije im ni do čega.

Jer im je vruće, ma vidi molim te!

Alooooo, lito je!
Ne triba se šminkat jer se šminka ionako otopi, ne triba sušit kosu, ne triba oblaćit tri sloja robe, ne triba zavezivat špigete.

Stvarno me živciraju ljudi koji grintaju na lito.

Ma vidi ti to, od kuda im pravo.

Nek malo muče, il nek se maknu od mene.

Živciraju me ljudi koji stoje doma i žugaju na ono šta se događa vanka.

A nemaju pojma, kako lipo je liti živit, bilo di.

Eto, imala sam moralnu obvezu stat malo na stranu lita. Ma bilo di da je to lito.

Triba se samo maknut, pobić iz stana, svak se može negdi razladit. Nego ljudi nemaju volje, samo grintaju i umaraju me.

Molim vas zaobiđite me ako mislite grintat, jer to je za mene grijeh.

Lito triba slavit, veličat i divit mu se.

Predivno je.

Vruće, sunčano, sparno, bučno, budno i razuzdano.

I šta sam još ono tila reć?

Ima jedan bend, TBF se zove.

Ulipša mi svako lito sa svojim pismama. Pa mi onda to lipo lito bude na stotu potenciju lipo.

Neki dan sam se zapitala baš, jeli normalno da u ovim godinama ludim za nekim bendom. Ali to mi se događa.

Ne mogu si pomoć.

Govore , pivaju, recitiraju sve ono šta je u meni ali ne znam izbacit van.

Ma zbog njih se čak osjećem i zaljubljeno.

Totalno.

Skroz.

Ne znam u koga, ali to nije ni bitno.

Važan je osjećaj.

Jer taj mi se osjećaj sviđa.

Liti sam uvik bar u njega zaljubljena (o litu ja i dalje)

Ovoga sam i u novi album TBF-a.

Taman kad pomislim ne može bolje, ono bude.

Neki dan na koncertu mislim se, kuže li ovi klinci ove pisme.

I jesu li svjesni da ih ne kuže.

Možda tako ni mi nismo kužili tekstove nekih pisama.

Zapravo na koncerte takve tribali bi ić samo oni koji ih razumiju i isto misle.

Zapravo litovat bi tribali samo oni koji vole lito.

Zapravo , nemojte mi grintat, molim vas.

Neda mi vas se slušat, jer guštam.

U nećemu u čemu bi i vi mogli guštat da ste u stanju vidit i čut sve to lipo.

Lito, lito, lito.

pa šta da je vruće, pa šta da se cidi znoj.

A kad će nego liti...


amo jednu ono ljubavnu skroz

Čudno je vrime i čudan je tlak u zraku pa još pomrčina mieseca i eto ti zdravstvenih problema!

Ja inače osoba kojoj je tlak uvik u normali, ali ovih dana bijem bitku sa niskim tlakom.
Sad, kako to nije normalno stanje za mene i kako se niko nije navika gledat me ovakvu, svakakvu nikakvu, počeli su se nadmetat ko će da me jače zdrmat i dovest mi tlak u normalu.

Prvo dite, vratila se sa ekskurzije, još tri dana škole, još sve ocjene ne zaključene, ona je na nekom devetstosedamdesetišestom planetu, a svaka ocjena se broji za upis u srednju. Kao srednja bi joj trebala bit odrednica ko će i šta bit i oće li uopće šta bit u životu.

Ajme zašto to učim svoje dite kad ni sama u to ne virujem....

I sve je to dovoljno da me izbaci iz takta.

Ali ne, kako kod mene sve mora bit priko mire, pogađate već- ima još!

Tlak mi je još uvik nizak, uši stalno začepljene, bez snage sam, nemam ni volje ni force...

Brine se prija, možda imaš mononukleozu, kažem to sestri koja je poznata ka hipohondar, čujem ona već moli Boga da je mononukleoza jer mogla bi bit i leukemija.

Tira me na vađenje krvi.

Ja je poslušam, ali sad se ona još više brine jer ja ne idem u likara osim ako me stvarno nešto ne boli...

Tlak još uvik nizak...

Pijem čistu izvorsku vodu, pijem ko zna kakvu crnu kavu, al nikako razbistrit glavu...
Uglavnom, prije par miseci kupila sam auto.

Registrirano do sutra. I još za ne falit - na dubrovačkim tablicama...

Odem platit porez, država uredno uzme lovu. Sad lik mi je reka da požurim jer mu je marenda u 11, i požurila sam (bio je zgodan ko bi mu zamirija)

ali sve u svemu, tlak se nije prominija.

Savjetuje mi lik, da odjavim tablice prije nego istekne registracija da se posli ne tramakajem.

I ja ga poslušam.
MUP ispostava Split.

19 sati.

Prostorije prazne.

Predajem uredne papire, knjižicu vozila, kupoprodajni ugovor, tablice i potvrdu o plaćenom porezu.

Na šta mi službenica uz zabrinuto klimanje glave govori kako ja ne mogu odjavit ploćice mog automobila jer one zapravo nisu moje nego prethodnog vlasnika, koji btw živi na Pelješcu.

Pa eto nema drugog riješenja nego sve dokumente i tablice triba poslat na Pelješca , odjavit ih, i poništit podatke u knjižici vozila, tek tada ja mogu dobit svoje pločice i upisat svoje podatke u prometnu i knjižicu vozila.

Ja sva očajna pitam ima li iti jedan drugi način, tila bi ić na put, tila sam sutra registirat auto. ali nema. Jebiga.

Izađem iz zgrade, prija zove nekog priku iz policije, može sli se šta učinit, ne zna znat će sutra ujutro.

Čujem se sa starom, ona baš, igrom slučaja sutra iz Orebića ide u Ston koji je udaljen samo 60 kilometara pa ne bi bilo loše da joj pošaljem sve dokumente i da ona to obavi sutra u Stonu.

Brzinska odluka, čekati odgovor prijatelj ili poslat sve busom koji ide za Velu luku u jedan posli ponoći .

Ma neću riskirat. Šaljem sve staroj. Bus kasni, ali ipak dolazi u 1.30 Sve je poslano.

Stara preuzela. Super.

Tri propuštena poziva, mama.

Nazovem, bolje da nisam.

Ovi u Stonu govore da se sve to obavlja u Splitu, da se ta odjava ne može napravit u Stonu, jer sam ja vlasnik automobila, a unazad dva miseca donešen je zakon da se pločice iz bilo koje županije mogu vratit bilo di u Hrvatskoj.

U međuvremenu zove prija koja mi javlja da prika može sve riješit. E jebiga pločice, ugovor i knjižice su na krivome mistu, u Stonu.

O.K. šta možemo učinit, osim beštimat, urlat, plakat... Danas sam uzela dan godišnjeg (starog) da registriram auto na vrime kako bi mogla otputovat ( i potrošit stari godišnji u zakonskom roku).

Ma otputovat ću ja u p.m.

Ovi u Stonu govore da ja kao vlasnik to mogu napravit samo u Splitu i da di mi je kupoprodajni. ma sve vam je u fascikli, aaa nisu vidili.

Opet na policiju, ali oni opet kažu da ne može, jedino može vlasnik tablica odjavit tablice i poništit knjižice osobno, ali čovik to ne može prije petka, da ne kažem da triba učinit put od 120 kilometara.

Pa dobro aj nek napravi u petak.

Pa šta sad, registrirat ću auto u subotu ili ponediljak.

E ali ne može ni to.

Jer u petak više ne važi registracija, dakle ne važi mu više njegova prometna i bla bla, pa onda to mogu napravit samo ja (vlasnik automobila) i to u Splitu. Zakon se mora poštivat.

Šta sad, triba opet sve poslat nazad, čekat petak da mogu prijavit auto na sebe i vratit tuđe tablice koje više ne vride.

E ma čekaj, policija iz Stona četvrtkom dolazi u Orebić pa bi se to možda moglo napravit i tamo, ako čovik pobigne sa posla na po ure, e moglo bi se. Ali u Orebiću moš samo vratit pločice, ali se dokumenti poništavaju samo u Stonu.
Skočija mi je tlak, malo je reć.

Potrošila sam dan vrimena, živaca, love i još ću, a da ne kažem kako se osjećam ka idiot na kvadrat.

Popodne idem kod one svoje prije sa šaltera, pitat ću je da mi da pismenu izjavu šta ja tribam radit i nek se potpiše. Ljudi su puno suosjećajniji i spremniji na suradnju kad im znaš ime i kad imaš njihov potpis, osim bračnih drugova, al to je neka druga priča...

Ovaj put sam uspila ozdravit zahvaljujući misnitarstvu unutarnjih poslova i njihovim djelatnicima, automatski sam uštedila novce ministarstvu zdravstva jer mi ne tribaju ljekovi za podizanje tlaka...

Školstvo nam je u kurcu kad me nije uspilo toliko dignut tlak, samo se nadam da mi na jesen neće tlak opet padat jer se bojim kako bi mi ga ministarstvo pravosuđa diglo u po minute...

Smirla sam se, nigdi mi se višene žuri, ionako je lakše sve riješavat kad istekne rok, nego na virme, e to ću učit sovje dite, jebeš ocjene na kraju godine to će mo rješavat kad bude kasno, garant će se upisat u neku elitnu školu...

Jeli to južina ili horoskop i još tisuću nekih problema ne znam.
Al znam da sam baš malodušna, ono cila sam bezvoljna i ne vidim svitlo na kraju tunela.

Ka se dovoljno dobro ufilmim u ulogu turbo nesretne osobe, koja ne vidi izlazi iz nastale životne situacije, i kada se počnem , baš ono, intenzivno bojat da sutra može bit i još gore. Čujem tako tužne i žalosne priče, pa shvatim da je moja jedna tako obična , bezvezna i totalno ne zanimljiva , možda čak i ne dovoljno tužna, jadna i kukavna, životna priča.

Ono običan prosjek, ništa posebno, niko se ne bi ni sažalio na tu moju priču a kamoli suzu pustio.
Ma čak ni ja sama, ono ka grintava sam i ljuta i zabrinuta i pesimistična al ne mogu plakat.
Izgubila sam vjeru u bolje sutra, a meni je to strašno.
To mi je najstrašnije.

Svi nešto pričaju o smaku svita, ka da priželjkuju. Ja recimo mislim da mi nismo te sriće.

Jer onda bi recimo moja banka bila u minusu, na primjer ako bi smak svita bio prije 6. miseca 2013 ja svojoj banci ne bi uspila isplatit glavnicu, a da ne pričam o minusima na karticama, sve kartice kod iste banke. Ili recimo moje osiguravajuće drušvo kojem ja uplaćujem minimalnu mjesečnu svotu kako za svoj život ( a neš ti života) tako i za svoje auto (a neš ti auta) ... Ili recimo moj bivši muž koji me više ne bi mogao zakidat za alimentaciju, joj koliko bi taj čovjek bio u minusu...
a tek putničke agencije koje 4 dana eskurzije naplaćuju po suho zlato, ali zato u 12 obroka...


Zapravo tek sad vidim koliko sam sebična, koliko razmišljam samo o sebi ...
A svuda oko mene, tik do mene, toliko poštenoga svita, koji se žrtvuje i muči. Ni glasa ne ispušta. Koji se boji sigurno više od mene tog smaka, ali ne kuka , ne plače ne zapomaže. Stojećki trpi i čeka. Riskira a zapravo ne prifitira .

Vjerojatno se nadaju da će ginut kao žrtve pa da će ih primit na vratima raja, jer svi znamo da je ovaj život nebitan u odnosu na svu vječnost koja nas čeka tamo negdi ...